Description
Zavičaji – Nikola Bertolino
„Za sve doživljeno i upamćeno iz tih godina imam samo jedno ime: zavičaj. On ispunjava moje sećanje slikama nastalim u životu a ne u mitovima, glasa sa odavno utihnulom, a meni ipak čujnom muzikom od zvonjave omiškog i supetarskog zvonika, od šumova borova, tamarisa, jablanova u kotlini Cetine, od cike lastavica i krika galebova, pesme cvrčaka, huke talasa, žalobnog brundanja dalekih trabakula što ispunjava horizont, dok oni promiču kanalom noseći svoje teške terete. A ni danas, kao ni onda, ne čujem ga ni u kakvim himnama i marševima; još uvek ga gledam u bojama prirode, a ne grbova i zastava.“
„Našavši se u Dalmaciji, dakle prestavši da slušam španski i da ga govorim, zaboravio sam taj jezik i naučio drugi. Izvesno vreme zadržao sam guturalno, „špansko“ izgovaranje suglasnika, zbog čega sam bio izložen podsmevanju dečurlije. Sećam se kako mi jednog sunčanog prepodneva na supetarskoj rivi nekoliko mangupa (fakina) podrugljivo dovikuje: Kaži: guća! Kaži: idem gući! Slušao sam to i gledao prizor oko sebe – luku, čamce, ćutljiva okna kamenih kuća – obuzet osećanjem nepripadanja.“
Nikola Bertolino
Nikola Bertolino (1931) važno je ime među remboistima i prevodilac velikih francukih pesnika. Rođen je u Buenos Ajresu gde su mu otac, poreklom Italijan, i majka, oboje rodom iz Dalmacije, otišli za boljim životom. Detinjstvo i prvu mladost, do 1947. godine, proveo je u mestima Dalmacije, u Vukovaru, Zagrebu, Sremu i Beogradu. U Zavičajima je zabeležio sećanja na lične doživljaje iz tih mesta tog vremena.
