Koliko i toliko – Stanoje Makragić

Nikome još, koliko je poznato, nije pošlo za rukom da pouzdano utvrdi gde je granica između dece i odraslih. Tako i u književnosti. Zato ne iznenađuje pojava knjige kratkih priča “Koliko i toliko” Stanoja Makragića. I za nju, slobodno možemo reći, kao što je jednom, jedan kritičar rekao, da su Makragićeve priče iz “Knjige smeha i nezaborava” – pre za odrasle nego za decu. On je u pravu, zbog toga što samo odrasli čitalac može da shvati tihu, nenametljivu ironiju, igru reči, igru situacija u tim pričama.

U Makragićevim pričama nema avantura, razbojnika, vitezova, veštica, zarobljenika… Svega ono što deca traže i vole u fantastičnim pričama. Sve je ovde obično, svakodnevno. Ali postoji fina igra duha koju shvata tek obrazovani, i odrasli čitalac.

Makragićeve priče iz knjige “Koliko i toliko” su negde između harmsovskih igrarija duha i Čehovljevih priča. Deca su ovde više kao povod da se kažu stvari koje se pre tiču odraslih. Dve antologijske priče, “Smrt oca” i “Strašilo”, izdvajaju se svojom šulcovskom modernošću i tematikom. To nikako nisu priče za decu.

Priče, ima ih 46, uvode nas u ozbiljne vode. Detinjstvo nije samo igra i smeh. Detinjstvo i otkrivanje sveta, za decu, bolno je, uostalom, kao i samo rađanje. (“Put u školu”, “Detinjstvo”).

Autor je pesnik i pripovedač. Otuda su priče u knjizi “Koliko i toliko” obojene izvesnom dozom lirskog senzibiliteta. “Drag i dragocen je pesnički glas Stanoja Makragića”, napisao je Boško Ivkov 1976. godine povodom Makragićevih pesama. Čini nam se da je za srpsku dečju priču taj glas još dragoceniji.

Miljko VELJIĆ